O festivalu književnosti: Razgovor sa Borisom Maksimovićem

Prethodnih dana naš grad je obilježio festival književnosti “Imperativ”. Tim povodom razgovarali smo sa Borisom Maksimovićem, osnivačem izdavačke kuće “Imprimatur”. On nam je otkrio mnogo zanimljivih informacija i interesantnih knjiga. Tokom trajanja festivala mogli smo uživati u programu koji nam je “Imperativ” pripremio. “Lektira u podne”, “Bajkovnica”, “Promocije”, “Poeziju će svi čitati”, “Note i slova” oduševili su publiku. Na festivalu se predstavilo dvadeset pjesnika i književnika.

 

Foto; Borislav Brezo

Kako si došao na ideju da osnuješ izdavačku kuću?

Čovjek u trenucima očaja nekada postane prilično kreativan. Ja sam prije nekih pet godina radio kao lektor u dnevnim novinama Press RS i u jednom trenutku shvatio sam da sam i bukvalno pregorio. Nisam više mogao to da radim, a nisam imao nikakvu drugu varijantu i onda mi je pala na pamet ideja da bih mogao da osnujem izdavačku kuću, iako nikada nisam radio u nekoj izdavačkoj kući niti sam znao kako to tačno izgleda. Znao sam kako da spremam knjige za štampu, diplomirao sam književnost, i sam sam napisao knjigu i promovišući je stekao sam dosta kontakata u bibliotekama, kulturnim centrima, knjižarama… Pomislio sam da bih mogao iskoristiti to iskustvo da pomognem drugim ljudima koji imaju neke rukopise, a ne znaju ili ne mogu da ih pretvore u knjigu. Tako se, ukratko, rodio „Imprimatur“.

Foto; Imprimatur

Kako je došlo do organizacije prvog festivala književnosti, kako je protekla organizacija, kakav je bio odziv ljudi?

Naša izdavačka kuća je postojala već nekih godinu dana kada mi je Sanela Babić, direktorica Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti „Imperativ“, rekla da oni spremaju jedan festival književnosti i da bi voljela da i naša izdavačka kuća bude dio toga. Ja sam taj poziv sa oduševljenjem prihvatio, iako nisam znao šta nas tačno očekuje, ali smo redovno posjećivali promocije koje je „Imperativ“ organizovao i sve su bile odlične. Znao sam da to ne može loše ispasti, ali prvi festival je bio toliko dobar da mi je trebalo nekih par dana nakon njegovo završetka da to sve procesuiram, jer je bilo toliko sadržaja i toliko kvalitetnih ljudi koji su na njemu učestvovali da je to naprosto bilo neopisivo. Dosta ljudi nas miješa jer imamo slična imena i pojavili smo se u manje-više istom periodu, ali kad je riječ o organizaciji festivala mi smo tu gost i sve zasluge za njegovu organizaciju idu sjajnom timu „Imperativa“, čiju srž čine Sanela Babić, Saška Madžar, Vanja Šušnjar Čanković uz koje radi još nekoliko vrijednih saradnika.

I ove godine festival je zaista sjajno organizovan. Mi smo nastupali u sajamskom dijelu festivala zajedno sa još nekim zanimljivim izdavačkim kućama iz zemlje i regiona kao što su „Buybook“, „Clio“, „Kontrast“, „Sandorf“, „Booka“, „Lom“… Biću slobodan da na ovom mjestu preporučim intervju sa Sanelom Babić, direktoricom „Imperativa“, gdje sam je ispitivao kako to tačno izgleda organizovati jedan ovakav festival i kako to izgleda iz njene perspektive, šta su prednosti, šta su mane, koje su joj najdraže situacije sa festivala itd.

Šta je glavni cilj ovog festivala ? Šta on znači za naš grad?

Sanela je u jednom intervjuu rekla da je cilj festivala stvaranje nove publike i ja mislim da je to veoma bitna stvar da se naglasi. Kad je riječ o tome šta on znači za Banjaluku mislim da su prednosti mnogobrojne. U samo pet dana kroz Banjaluku prođe toliko sjajnih stvaralaca da je to zaista nevjerovatno. Ja se zaista trudim da pratim regionalnu književnu scenu i to je, na kraju krajeva, moj posao, ali i pored toga mnogo njih ne bih upoznao da nema festivala književnosti „Imperativ“. Ono što je meni posebno bitno jeste činjenica koliko izdavački posao postaje lakši ako imaš još jedno udruženje koje zaista iskreno i predano radi na popularizaciji književnosti. Raspadom bivše države izdavačka industrija BiH je skoro pa uništena i ni dan-danas ne funkcioniše ni približno dobro kao u Srbiji i Hrvatskoj, a ni tamo nije baš sjajna. Još mnogo vremena će proći dok stvari ne dođu na svoju mjesto, dok ne bude više knjižara, distributera, promotera, ali zahvaljujući „Imperativu“ situacija je malo podnošljivija.

Kakav je položaj pisca danas u našem regionu?

Mi smo malo tržište i samim tim ni pisci ne mogu računati s tim da moći da žive samo od pisanja. Jako je malo takvih pisaca, premalo. Kad je riječ o tome koliko se danas obraća pažnja na to šta književnici govore i tu je situacija zanimljiva. U današnjem sistemu nema formalne cenzure odnosno institucije verbalnog delikta i svi, barem načelno, mogu da kažu šta god hoće, ali i kada to praktikuju to nema nikakav ili ima jako mali uticaj, tako da su suštinski svi skrajnuti.

Koje djelo bi posebno izdvojio od svih koje je izdavačka kuća „Imprimatur“ izdala?

Prošle godine izdali smo neke sjajne zbirke priča koje su napisale žene kao što su „Kuhanje“ Slađane Perković, „Mandarinske patke“ Milanke Blagojević i „Heroji po šiframa“ Dajane Tadić. Ove godine, samo u ovih prvih par mjeseci, izdali smo neke nevjerovatne romane kao što je „Ništa se nije desilo“ Stefana Janjića, „Crni pupoljak“ Ninoslava Mitrovića, „Mulat albino komarac“ Steve Grabovca, „Petodinarke“ Gorana Dakića. I ja sam preveo sa italijanskog roman – – ili bolje reći antiroman – „Zakonik čovjeka od dima“ italijanskog avangardnog pisca Alda Palaceskija, koji predstavlja pravu poslasticu za sve one koji vole da eksperimentišu sa književnošću.

Foto; Imprimatur

Šta ti najradije čitaš?

Ja sam radoznao čovjek i volim svašta da čitam, kako fikciju tako i dokumentarnu prozu, pa mi je teško da izdvojim samo jedan žanr. Jako su mi dragi neki američki autori kao što su Džon Stajnbek, Tomas Vulf  ili od savremenih Džonatan Frenzen, ali u zadnje vrijeme obožavam da čitam autore sa raznih meridijana i knjige koje okrivaju pogled na svijet ljudi iz nekih malih i skrajnutih zemalja. Pročitao sam skoro roman „Simpatizer“ vijetnamsko-američkog pisca Vijet Tan Nujena i oduševio me je. Obožavam poljskog novinara i putopisca Rišarda Kapušćinjskog. Austrijski pisac Kristof Ransmajer je isto tako neko koga sam otkrio zadnjih godina i mislim da svakako zaslužuje pažnju, njegova zbirka putopisa „Atlas uplašenog čovjeka“ oduševila me je u svakom pogledu. Ima tu još mnogo šta bih preporučio, za rubriku „Klub knjige“ na portalu mondo.ba tokom zadnjih godina pisao sam neke prikaze, gdje sam preporučivao neke knjige koje su me zaista dojmile, samo što to, nažalost, više ne stižem. I na kraju, da parafraziram Radovana III, do imbecilnosti se divim autoru špijunskih romana Džonu Lekareu. Na pomen špijunskih romana ljudi obično prevrnu očima, ali Džon Lekare (John le Carré) je nešto posebno i treba ga čitati. Malo je ljudi koji su u stanju tako da uhvate duh jednog vremena.

Šta čitaoci i ljubitelji dobrih knjiga mogu da očekuju u skorije vrijeme?

Uskoro objavljujemo roman češke autorke Ane Bolave, za koju mnogi kažu da je novi klasik češke književnosti, iako je rođena 1981. i još uvijek spada u red mladih autora. Ona je dobitnica nagrade „Magnesia“, koja je kao neki ekvivalent naše NIN-ove nagrade. Krajem ove ili početkom naredne objavićemo i roman jednog španskog nobelovca. Biće tu naravno i mnogo dobrih knjiga domaćih autora od kojih neki spadaju u ono što se u anglosaksonskom svijetu naziva non-fiction, a kod nas naučno-popularna ili dokumentarna proza, zavisno od konkretnog primjera. Sve u svemu, čeka nas uzbudljiv period.

Ostavite komentar..